Excerpt for Melodija naših reči 1 by , available in its entirety at Smashwords

This page may contain adult content. If you are under age 18, or you arrived by accident, please do not read further.



Melodija naših reči 1



Udruženje Nezavisnih Pisaca

Smashwords Edition

Copyright 2017



Odabir i sortiranje pesama

Marat M’saev Daan


Tehnička priprema i obrada

Marat M’saev Daan


Korice

Marat M’saev Daan




Sadržaj:

I - Alfabetni spisak objavljenih autora u zborniku „Eho dobre reči 1“

001 - Valentina Filipović - Stara vremena

002 - Šahdo Bošnjak - Zvijezde

003 - Šahdo Bošnjak - Jezivo

004 - Šahdo Bošnjak - Ko će mene pohoditi

005 - Milica Lesjak - Moja jednina

006 - Milica Lesjak - Murski nokturno

007 - Milica Lesjak - Godine stare, godine nove

008 - Ivan Gaćina - Šaputanje noći

009 - Ivan Gaćina - Raskriljeni prozori

010 - Mirjana Čabrilo - Vojnik na straži

011 - Mirjana Čabrilo - Naga

012 - Mirjana Čabrilo - Ti znaš

013 - Radmila Milojević - Predgrađe naše

014 - Indira Čolić Vuksanović - Golgota

015 - Indira Čolić Vuksanović - Ostrvo

016 - Indira Čolić Vuksanović - Jedino ti

017 - Lidija Lazarević - Istinita laž

018 - Lidija Lazarević - Poezija bola

019 - Mira Pejčić Ninković - Ispunjeno obećanje

020 - Mira Pejčić Ninković - Plava leptirica

021 - Mira Pejčić Ninković - Kada sanjar krene

022 - Leonida Marija Lesan - Oštrica noža

023 - Dragovan Bogdanović - Gubitnik

024 - Dragovan Bogdanović - Ruka me milosti dotakla

025 - Radojka Radonić - Morska pesma

026 - Radojka Radonić - Možda

027 - Radojka Radonić - Ne rekoh

028 - Milan M. Rajović - Čekanje

029 - Milan M. Rajović - Noć ljubavi

030 - Radojka Mugoša Petrić - Pištolj i ruža

031 - Natalija Novaković - Ne gasi svetlo

032 - Natalija Novaković - Ja bih

033 - Anika Vuletić - Kružna rijeka

034 - Anika Vuletić - Bila je

035 - Snežana Mirković - Kraj

036 - Snežana Šolkotović - Nekad nisu potrebne reči

037 - Snežana Šolkotović - Nedostaješ...

038 - Svetlana Papaček - Boemska pesma

039 - Svetlana Papaček - Vrtlog žudnje

040 - Stojan Marjanović - Noćas

041 - Stojan Marjanović - Ne boj se

042 - Bogdan Jevtić - Kišni dan

043 - Bogdan Jevtić - Lepota dvojke

044 - Olga Dabović - Sanak sreće

045 - Olga Dabović - Pejzaš u sumraku

046 - Milo Đ. Vučinić - Neobično moje

047 - Milo Đ. Vučinić - Jedno grčko ljeto

048 - Dragana Petrić Đokić - Igra u dvoje

049 - Dragana Petrić Đokić - Boem

050 - Perka Brnović - Ako

051 - Perka Brnović - Al je đavo

052 - Joo Wind - Postani stvaran

053 - Ljiljana Lilien Novaković - Sjaj

054 - Ljiljana Lilien Novaković - Stranci

055 - Ljiljana Lilien Novaković - Broj u srcu

056 - Marat M’saev Daan - Zavoli me u prolazu

057 - Marat M’saev Daan - I prošlost nekada izbledi

058 - Marat M’saev Daan - Šteta, sreća je samo pretila

059 - Suada Suljić Sokolović - Naslov si svih mojih misli

060 - Suada Suljić Sokolović - Riječi

061 - Suada Suljić Sokolović - Kada godine u kosi u srebro se obuku

062 - Tanja Ajtić - Genetika

063 - Tanja Ajtić - Zaključavamo se!

064 - Marija Tkalac P. - Znaš li kako je teško otići

065 - Marija Tkalac P. - moje sve

066 - Marija Tkalac P. - Mirno spavaj ljubavi moja

067 - Slađana Verićek - Melodija naših reči

068 - Slađana Verićek - Večita pitanja

069 - Slađana Verićek - Postoji li

070 - Dušanka Vučenović Raca - Kada radost, strasti prodju

071 - Dušanka Vučenović Raca - I drvo kraj puta

072 - Dušica V. Milentijević - Čežnja

073 - Dušica V. Milentijević - Naši mostovi

074 - Dušica V. Milentijević - Moj a njen

075 - Sanela Hamzić - Ako nekada navratim

076 - Sanela Hamzić - Kafana

077 - Spomenka Denda Hamović - Miluj

078 - Spomenka Denda Hamović - Zeleno

079 - Spomenka Denda Hamović - Čuješ li je

080 - Dragana Miljković Jovanović - Ispružila sam ruke

081 - Dragana Miljković Jovanović - Zlatonosna moja vilo

082 - Dragana Miljković Jovanović - Štikla

083 - Milijana Mika Golubović - Tajna

084 - Milijana Mika Golubović - EINAI — Ima trenutaka

085 - Katarina Kos-Velić - Slaži me

086 - Katarina Kos-Velić - Baršunasti san

087 - Katarina Kos-Velić - U svijetu mome sve je moguće

088 - Evica Ivanović - Slutnja

089 - Evica Ivanović - Do poslednjeg daha

090 - Evica Ivanović - Čuvam te od stihova svih

091 - Merima Handanović - Hiperprodukcija „ljudi Napola“

092 - Merima Handanović - Teatarsko oživljavanje Yeatsa

093 - Merima Handanović - Cinik u krevetu od knjiga

094 - Zvjezdana Čagalj - Gospodine stranče

095 - Zvjezdana Čagalj - Ja i moje ja

096 - Zvjezdana Čagalj - Plače listopad

097 - Predrag Lasica - Majka zmajeva (mother of dragons)

098 - Predrag Lasica - Nikad nisam voleo samo jednu

099- Predrag Lasica - Pijani udvarači

100 - Jelena Radojković - Znaš

101 - Jelena Radojković - Čekaj me

102 - Jelena Radojković - Snovi

103 - Snježana Prlić - Aparatura djelovanja

104 - Snježana Prlić - Ista

105 - Snježana Prlić - Promjena




Alfabetni spisak objavljenih autora u zborniku „Melodija naših reči 1“:

01 - Anika Vuletić

02 - Bogdan Jevtić

03 - Dragana Miljković Jovanović

04 - Dragana Petrić Đokić

05 - Dragovan Bogdanović

06 - Dušanka Vučenović Raca

07 - Dušica V. Milentijević

08 - Evica Ivanović

09 - Indira Čolić Vuksanović

10 - Ivan Gaćina

11 - Jelena Radojković

12 - Joo Wind

13 - Katarina Kos-Velić

14 - Leonida Marija Lesan

15 - Lidija Lazarević

16 - Ljiljana Lilien Novaković

17 - Marat M’saev Daan

18 - Marija Tkalac P.

19 - Milan M. Rajović

20 - Milica Lesjak

21 - Milijana Mika Golubović

22 - Milo Đ. Vučinić

23 - Mira Pejčić Ninković

24 - Mirjana Čabrilo

25 - Natalija Novaković

26 - Olga Dabović

27 - Perka Brnović

28 - Predrag Lasica

29 - Radmila Milojević

30 - Radojka Mugoša Petrić

31 - Radojka Radonić

32 - Šahdo Bošnjak

33 - Sanela Hamzić

34 - Slađana Verićek

35 - Snežana Mirković

36 - Snežana Šolkotović

37 - Snježana Prlić

38 - Spomenka Denda Hamović

39 - Stojan Marjanović

40 - Suada Suljić Sokolović

41 - Svetlana Papaček

42 - Tanja Ajtić

43 - Valentina Filipović

44 - Zvjezdana Čagalj




Valentina Filipović - Stara vremena



Našla sam naša pisma,

bile su skrivene od pogleda.

Prašina ih je pokrila.

Kao podsjetnik koliko je prošlo.

Naše uspomene su postale zaboravljene.

Postale su prošlost.


Nisam ih otvarala,

znajući što piše u njima.

Samo tuga,

bol.

Ali i izdaja.

Pisma su sada dio prošlosti.

Dio boli.

Naše.


Davna vremena su sada izgubljeni u prošlosti.

Reci mi što da radim sa njima.

Da ih ostavim,

da zaboravim na njih.

Znaš da nose bol.

Oprosti mi.

Izgubljeni su,

Oprosti mi!




Šahdo Bošnjak - Zvijezde



Bijah okružen vama, zvjezdice mile,

i mišljah : vječno će trajati naš blistavi sjaj,

ne shvaćah tada da i zvijezde nisu vječe

da su kao sve drugo samo huda materija,

kojoj je dosuđen neminovan kraj.

Zaboravljah tada na sve drugo

i samo uživah u vašoj svjetlosti i toploti,

vašoj ljepoti i dobroti, iako bješe kratko,

meni se činilo vječnost, činilo mi se dugo i slatko.


Vasiona bijaše naš dom, Mliječni put, topli kut,

planete mlađane sestrice, a komete tanke nevjestice,

Univerzum, moćni čukundjed, ja momče mladoženja,

opijeni gospodičić, bezbrižan i blijed.


Ali jedna po jedna, plavetnim stazama pošle ste, prijateljice,

do suđenoga kraja, do kraja zvijezde padalice;

na nebu ostadoh samo ja, stari mjesec, oronuo i sijed,

s tugom se sjećajući hedonizma i vas,

očekujući neuništivih univerzumskih pravila slijed,

očekujući da i na mene dođe red.




Šahdo Bošnjak - Jezivo



S toliko radosti povazdan pospremah ogrjev za zimu,

okopavah povrće u bašči, popravljah grožđe, na kraju

napisah pjesmu na kompjuteru,

a duša mi nekako prostrana, kao nebo sinje,

i u srcu – med.


Pri polasku na počinak razgledah po radnoj sobi

i jezivo hladno mi se učiniše predmeti: knjige u mojoj biblioteci,

namještaj, kalendar, kompjuter...

Obesmišljene stvari, kojima dajemo smisao,

e, da bi život imao smisla,

i u duši osjetih pustoš,

a u srcu – led .




Šahdo Bošnjak - Ko će mene pohoditi



Ko će mene pohoditi

kad mi vijence lovorove

oko glave žurno spletu

i na prijesto s pijetetom,

bez zavisti, vječni metnu?


Ko će mene pohoditi

kad mi dani noći budu

i sve vrijeme rijeka neka

bez utoka i početka,

kad granice ovozemne

iščile mi sa vidika,

s vasionom kad se stopim

i slobodno kad poletim

kružeć’ krugom začaranim

bez raketa navikanih

“Dželindžera” i “Sojuta”?


Ko će mene pohoditi,

vijesti meni donositi

s broda-Zemlje, majke naše,

kud mornari brod nam vode:

da li buri na pučini

brod nam hoće potopiti,

ljudske nade sahraniti,

dušu moju rastužiti;

il’ u luku sreće, spasa

brod nam žele usidriti,

ljudske nade ostvariti,

srce moje razveselit’?




Milica Lesjak - Moja jednina



Kad jednom množina života

zauvijek ode,

kad se s teretom jednine

pokušava dalje,

puti su nepoznati,

pitanja u zraku vise:

što i gdje…

kada i s kim?


Traži se nešto čega više nema,

sve je malo ,

i sve je mnogo.

Glumata spokoj,

tjeskoba se skriva,

luta se po puteljcima,

Nepovratno!

Ostaju praznine,

Nepopunjene!

Neizgovorene riječi ,

Potisnute!


U ljudima zaključane širine,

ne može se unutra zaviriti,

dušu ogrijati,

ne znaju množine

kako jednina boli.

Polako se gasiš u beznađima,

nestaješ u tuzi nespokoja,

s teretom života na plećima.




Milica Lesjak - Murski nokturno



Između vrba, provlači se

rijeka.

Na vjetru plešu srebrni valovi

njeni.

Blistave breze kite se

osmijehom dana,

sve mirnoćom diše.


Gutam tu ljepotu,

kradem snagu valova.

tiho šapućem, još tiše

hodam,

da ne povrijedim glasom ni

uzdahom,

pjesmu ptica, ni kreketanje

žaba.


Mirno teče Mura,

od izvora do ušća,

od početka do kraja.

Al* kraja zapravo i nema,

tek pad u zagrljaj

vodi većoj.


Sve je ovdje krik i pjesma,

smrt i život.

Kad bih barem mogle vode

isprati sve grijehe svijeta

probuditi u čovjeku ,

ljubav za čovjeka.




Milica Lesjak - Godine stare, godine nove



Godine stare, godine nove,

utkanih niti u tepih života,

dozivam vas u tišini noći,

da vam pokažem ljepotu mjeseca

i dostojanstvo zvijezda,

porušite zidove nijemih daljina,

sačuvajte za sutra sunce, zemlju i maslačke žute,

još isti fenjeri svijetle nad nama.


Iz pješčanog sata života,

sve brže teče vrijeme trajanja,

ostadoše mi stope u pijesku zarobljene.

Riječi ću zapečatiti šutnjom

otupjelim srpom požnjeti klasje vremena

konopima povezati snoplje stvarnosti,

čvorove čvrsto zabrtviti,

da ih vrijeme nikad ne raspetlja.


Već danima sastavljam i rastavljam,

krpam istrošene snove,

zavodim nedočekane osmijehe,

zatvaram kovčege uspavanih zanosa i strasti,

otresam lelujave boli, uzdrhtale čežnje,

htjela bih još malo trajati,

voljeti bez vremena i prostora.

Danas si ionako samo pepeo, a već sutra prošlost.


Godine stare, godine nove,

obrišite mi suzu za jučer,

podarite zadnji osmijeh za sutra

već sutra ime će mi postati samo zamjenica :

Bila jednom ONA jedna.




Ivan Gaćina - Šaputanje noći



Kada ljubav mine caruje tiha noć,

u hladnome srcu koči otkucaje.

Razuzdana duša kad se gorko kaje

mjesečina guši podmukloj tami moć.


Kroz šapate noći kad duša korača

poput vatre plamte osjećaji vreli,

kao nekad davno srce zacijeli,

na smiraju tuge ljubav je sve jača.


Jesenju idilu ljepotica diše,

mjesečina krasi biserje kolajne

dok u tmini plove zabranjene tajne.


Radoznali vjetar šapat noći njiše,

izgubljena duša sklada verse sjajne

da ožive noćas ljubav djeve bajne.




Ivan Gaćina - Raskriljeni prozori



Kroz raskriljene prozore

misli putuju u nepovrat

pomiješane kristalima vječnosti

u mirijadama nepojamnih struktura

neobičnih boja i maštovitih oblika

kreirajući jedinstvenu sliku

apsolutnog savršenstva

u očima tvoraca drugog kozmosa.


Daleko iza zrcalećih duga

vijugaju šarolike bajoslovne staze

preko nepremostivog umoumlja

fantazmagoričnih genijalaca

pokrećući u tajanstvenom umopolisu

mašineriju vremenskih kotača

s idejama razbacanim kao kamenje

na dnu oceana prozirnog svijeta.


Ni najmudriji filozofi zabilježili nisu

orkansku prašinu razbuktale svijesti

nataloženu iza sedamnaeste fusnote

i mrežnice svevidećeg oka galaksoumlja

mimo nedefiniranih povratnih margina

zaboravljenih u podrumu devetog sela

gdje se rađaju buduća blistava kraljevstva

na pogrešnim skretanjima otvorenih prozora.




Mirjana Čabrilo - Vojnik na straži



Tamna i hladna je noć

Srce se zaledilo

Duša pobelela

Lice kao isklesano u kamenu

Oči kao dva bisera

Nemirno šetaju kao svetlo

Na svetioniku po noći

Usne stisnute u grc

Bez reči ...neme


Oslkuje tišinu ...


Dok hladan vetar šiba

Uvlaći se pod kožu

Pahulje bele lete

Kao jato ptica u begu

Noseći sa sobom

Uvelo lišće i grane ...


Napravi napred korak

Kao lopov šunajući se

a pod nogom zakrckase grane

Zasta na trenutak

Opipa pušku svoju

Pištolj oko pasa

I krenu dalje


Misli mu izmamiše osmeh

Seti se svoga sina

Koji bezbrižno spava

Dok je on na straži


Doći ce on kući

Kad završi stražu

Zagrlice svoga sina

Zaboraviti svu hladnoću

Srce će veselo da zaigra

Dobiće crvenu boju

Osmeh na licu će biti

Oči zablistaće sjajem

Veselo razdragane i srećne

Dok ljubi svoga sina




Mirjana Čabrilo - Naga



Skinuo joj je zadnji deo odeće

Stajala je naga pred njim

Tužnog pogleda

Bolna prebolna u svojoj duši

Gorela je u svojoj tišini

Vatra u njoj i oko nje


Bila je santa leda

Dok srela njega nije

Gorda ponosna nedodirljiva

Najlepši cvet

Bez mirisa otrovan


A onda ...desilo se čudo

Pojavio se ON

Brzinom vetra ušao u njenu dušu

Osvojio srce

Otopio led

Zagrejao srce

Upalio vatru ...


Veštica na lomaći

Gorela je ...

Ostala je naga pred njim

Postidjena ne znajuci kako dalje ...

Stoji u njegovoj senci

Pored njega je a tako daleko




Mirjana Čabrilo - Ti znaš



Želim tvoj poljubac

Ne onaj običan

Ne onaj koji će izazvati crvenilo mojih obraza

Ne onaj koji će spojiti naše usne

Ne onaj koji će dodirnuti moju kožu

Oni će nestati kada se odmakneš od mene

TI ZNAŠ

Želim tvoj poljubac

Koji ću nositi stalno sa sobom

Da ostane i kada tvoje usne ljube druge žene

Poljubac koji će da traje i kada odeš od mene

Želim poljubac koji će da ostane za zauvek u meni

Onaj sto dušu bez dodira dodiruje

Poljubac tvoje duše

Poljubi me poljupcem sudbine




Radmila Milojević - Predgrađe naše



Februar već miluje oluje i lozu,

razvigorem budi kao i proleće...

U predgrađu našem uvijenom

u bledo mesečeve senke.

Zvezde sijaju kristalnim sjajem.

Ušla u nas sva zvezdana srca,

korakom nečujnim,

oči su pune žara,

čuje se daleki smeh,

jedan osmeh žmirka,

iz radosti čiste.

Dvorišta svetla i otvorena,

na krovu crvena šerpa,

u njoj čuvarkuća.

Stojim na terasi svoje sobe

i gledam u nebu visoke jablane

kako se njišu.

A, kroz njih vidim krovove grada,

predgrađa u kome smo odrasli.

Svuda oko sebe vidim tragove

srećnog detinjstva,

kao lelujav lepet daleki,

krade nam život parče po parče dane.

A senke plešu obraz uz obraz,

kao da je neko otključao dveri

prošloga vremena –

sav veseo dečiji razdragan život

u našem predgrađu Novom Selu.




Indira Čolić Vuksanović - Golgota



... A čemu bih te ja to

naučiti mogla,

ja... nevažna, a gorda...

u vječnost zagledana...

šta da ti kažem, da u to

vjerujem i sama...

i čime da rastjeram

to jato crnih vrana,

graktavih i gladnih...

i zlokobnih...ko slutnja...

što kao olujni oblak

prate tvoj svaki korak...

osim da podsjetim te

da u vremena mutna,

i med umije biti

otužan... i gorak...


I čime da te branim,

kad svi poniznost traže...

a ja klečati ne znam,

ne umijem da molim...

osim da stanem pred te

okrvavljene straže,

i golim rukama kažem

da ne dam te... i volim...

i da u tebi i sebe

pomalo branim i ne dam,

sa vojskom malobrojnom

od deset prstiju mojih...

i da u tvojim i svoje

krvave bitke gledam...

... da ih iznova bijem...

i isto ih se ne bojim...


Šta mogu reći, ja...

svoja... i pomirena

da težim putem idem

jer ne podnosim gužvu...

osim da radije ću

koračati usamljena,

nego da pratim korak

kroz tu gomilu tužnu,

ubogih klimoglava

što znaju tek da slijede,

da misle što im se kaže...

onih što ljube lance...

zar mogu moje riječi

gluhima nešto da vrijede...

tim osedlanim... što nikad

nisu jahali vrance...


... Jedino tebi mogu

o slobodi da pričam...

jedino tebe mogu

pratiti uz Golgotu,

i znati da uskrsnut ćeš...

jer si mi pomalo sličan...

... kad shvatiš da više se puta

umire u životu..




Indira Čolić Vuksanović - Ostrvo



U moru čudnih ljudi

ja jedan otok tražim...

pusto ostrvo moje

sa zdencem bistre vode...

tu raskopčam dušu,

sa sebe sperem laži,

pobacam putokaze

što nikuda ne vode.


U moru hladnih duša

ja tražim samo tebe...

u dlanovima tvojim

noći julske, tople...

da me pomiluju

kad srce mi ozebe,

da led pod njima pukne

i snijegovi okopne.


Kad struje na dno vuku

i talasi mi prijete...

kad noć bi dan da skrati

i sunce da ukrade...

ja ogrnem se tvojim

naručjem, k’o dijete...

u moru beznadežnih,

moj Rt si dobre nade.




Indira Čolić Vuksanović - Jedino ti



... Jedino ti u meni moja lutanja slutiš...

tišinu kojom najavim nijeme moje dane.

Jedino ti čuješ svaku riječ koju prećutim...

pročitaš sve moje priče, nikada napisane.


Jedino ti me voliš k’o što se voli dijete,

bezuslovno... sa blagim osmijehom i strepnjom,

da ne odlutam tamo gdje ni ptice ne lete,

u noć, koja čeka i vreba... bez svitanja... sa prijetnjom.


Jedino tvoja ruka moja je slamka spasa,

putokaz izgubljenom u lavirintu života...

jedino ti se odazoveš kada te zovem, bez glasa...

s tobom me probudi ljubav... a uspava dobrota.


Jedino ti otreseš prašinu s mojih skuta,

kad padnem... podigneš me i poljubiš da ne boli...

jedino ti me čekaš na kraju svakog puta...

jedino tebe trebam... i samo tebe volim.




Lidija Lazarević - Istinita laž



Istinu govorim sebi,

A istina mi se u lice smeje.

Priča mi gorke priče i

Ne želi mi reći sreća tu gde je.


Zid oko srca gradim,

Vetrovi nade ga uporno ruše,

A kada razoružana ostanem

Ledeni uzdasi mi srce guše.


Istinu govorim sebi,

Bojim je najlepšim šarama,

Ali u led se priča pretvara,

Pa spada sreća k’o od svile marama.


U šta možemo verovati

Kad ništa ne vidimo jasno?

Čemu se duša sme nadati kad

I istina ume da laže krasno?


Istinu ne govorim vise,

Pa joj maska laži spade sama.

Sve što rekoh uzdiže se,

Naša je laž istina, skrivena u nama.




Lidija Lazarević - Poezija bola



U suton vreli

Sretnu se tragedija I muza,

Otimaju mi mir,

Pesmu pišu, brišu smisao dana.


Poezija kao bol,

Sliva se na papir k’o suza,

Dragi kamen

Što sa duše se kida i slama.


Ja živim da letim,

Učila me muza k’o mati,

A tragedija reče

Da iz ponora neću moći.


A suza u stihu

Kao reč na papiru će ostati,

Posle krvavog rata,

Borbe između dana i noći.




Mira Pejčić Ninković - Ispunjeno obećanje



Znaš li rano moja,

krila sam u suze umočila,

a koljena su klecala pred

predajom srca.

Ponosom sam i sebe pregazila,

okićena ćutanjem

u kišnim vremenima.

Breme spoznaje mi je

visilo s leđa, udarajući

u dušu još jedan klin izdaje.

A nikada jača nisam,

kao kada krila suzama okupam

pa mokrim iscrtam dugu na nebu

krijući uvojcima sebe od svih.

Znaš li rano moja da ću ti

ime na usnama namjerno zaboraviti,

a sebe inatom nazvati.

Ostaće neki stihovi tužni,hladni,

umirući i neke pjesme koje će

kliziti s usana što grohotom pjevaju,

očaravajući slabe u njihovom bolu.

Klecava koljena nisu klekla,

samo su mi boju očiju promijenila.

Hladno plave bez boje molbe.

Znaš, ubila sam sebe,

da bi nestao iz mene.




Mira Pejčić Ninković - Plava leptirica



I kada odem ostaće nešto,

miris kose podno proplanka

i vrbe tužne, da zbore lišćem,

nenapisanu pjesmu rastanka.

Ne tuguj tada, što gora ćuti

usnama mojim naučena tako,

vjetrovi šta šapću,slušaj ih,

te riječi neće čuti svako.

Snom dodirni,leptira plavog

krilo mu meko obraz ti ljubi,

ne brini dragi,što me tu nema

ljubav kad ode,ona se ne gubi.

Kada odletim,biću tu kraj tebe,

dal' u dašku, što toplo duva

pogledom nježnim,odnekud tamo,

leptirica tvoja,tebe će da čuva.




Mira Pejčić Ninković - Kada sanjar krene



A kada krenem,

mjesec u obliku srpa kosiće

jednu po jednu zvijezdu želja,

ispred nogu padaće

i iz svake niknuće,

po jedan neostvareni san.

Hoćeš li žaliti,

što su mi oči poprimile

boju mraka i što su mi krila

zakrpljena vjetrom, pala preko

grana osušenih nada.

Da li ćeš prijetiti tišini

na usnama mojim,

da ih pusti,

zbogom bar da kažem.

Kada krenem,

hoćeš li ispružiti ruke

da mi zaustaviš korake,

u beznađe i bezvjerovanje.

Hoćeš li...ne!

Slični ćutanjem najviše kažu.

Kada krenu,slomljeno srce bace

pobješnjelim vukovima ,

ego im nahrane.

Krenu, da im mjesec u obliku srpa,

suze ne uhvati i iz njih ne izrodi,

blesavo kajanje sanjara,

koji sopstvenim koracima

skriva staze od onih,

zbog kojih je na duši nikla,kopriva.




Leonida Marija Lesan - Oštrica noža



Večnost nije ono što sledi, prijatelju

Shvatićeš kada se kao i ja preneš

Na oštrici noža debljine između života i smrti

Kada, kao i ja, se preneš i ugledaš

Preneš se i ugledaš Večnost za koju si svakodnevno

Plaćao ceh svakodnevici, a lice joj nisi znao

Ma koliko lepo, to utvarno lice videćeš

Kada se preneš na oštrici noža

Pružiće ti ruku kada budeš osetio da toneš

U provaliju rane koje telo zaceljuje

Postepeno

A sve manje uspešno

No preni se na oštrici kako bi video to lice

Prati ritam iščeznuća u večnost bez negacije

Čini stvari što se nemogućim čine

Kao da je taj dan kada se pokleći mora

Već blizu

To

To je večnost

Ali preni se na oštrici kako bi je video

Jer bez toga ona ne postoji

A koji dan po tvome prenuću na oštrici noža

Jasno ćeš videti da je problem sveta u tome što prodaje

Snove sna

I jednako prodaje snove jave

Umesto da nam dozvoli da se osvešćeni prenemo

Na oštrici noža


Sećam se kao da je juče bilo

A bilo je i u osvit ove zore, i svakoga preturenog dana

U poludremežu se odigrala promenada lica

Sa jedne i druge obale

Izmešana, nebitna razlika života i smrti

U nekoga ko traga za licima koja je mogao biti

Koja je mogao dati

Preni se na oštrici noža da bi video

Neka metaforička posekotina treba

Predati deo energije onoga što si svetu u kome si

Drugu polovicu treba predati zemlji

A u tebi samo odjeknuće neka struna violine

Mir, prijatelju

Mir, kada se budeš prenuo na oštrici

Samo zbog toga što si se prenuo, videćeš


A još docnije, pošto se budeš na oštrici noža

Prenuo, videćeš stvari sasvim čudne

Videćeš stvari sasvim strane

I ti ćeš im postati ogledalo

No nećeš se zaslepeti lepotom toga što si

Najednom nebo, ili nezagrižena jabuka

Ne, prijatelju, u večnosti ne postoji vreme za ogledanje

Na oštrici si koja useca, a telo zaceljuje sve sporije

Iza stvari čije si ogledalo drugi je okoliš

Drugi su ljudi

A da obrise paralelnog trajanja dosegneš

Moraš okončati na oštrici svoga noža

Zato preni se

I ma gde god da se nalaziš

Uvek će to biti na oštrici noža

Osim, prijatelju, osim

Ako se, nažalost

Preneš prekasno za oštricu koja ne useca

Ni horizontalno, ni vertikalno, ni koso

A opet na svaki od tih načina

Da, na svaki od tih načina useca oštrica

Koja nema odraza u ogledalu

Prijatelju.




Dragovan Bogdanović - Gubitnik



Umro je strah

Presahle

Suze u meni


Nekada sam verovao

Svima

Sad ne verujem ni

Sebi


Nekada je duša moja

Bila široka

Kao neka zvezdana

Poljana


A sada je

Samo staza uska

Što vodi

Do mog bezdana


Gubitnik sam postao

Bez namere svesne

Gubio mnogo

Čak i ono

Što se ne sme




Dragovan Bogdanović - Ruka me milosti dotakla



Odakle suze noćas naviru

Iz kog izvora boli dolaze

Sve ove godine

Brojao sam samo poraze


Isplači se dušo moja

Isplači se napaćena

Ja sam blago

A ne kamena stena


Isplači se dušo

Ruka me milosti dotakla

Istopi se led oko srca

A srce prepuklo

K’o da je od stakla




Radojka Radonić - Morska pesma



Penušavim morskim talasima,

po pesku poruke pišem, što samo more i ja čuvati i

nedodirom, brisati znamo.


Modrinom dubina, čežnju

na crvenim koralima prekrivam, da mi do svitanja

nemir, s mirom prenoći.


U osvit, zenice, rumenilom sanjive pučine,

zasjajim novom željom

za vaskrsnućem prošlog,

nedorečenog ima'nja.


Iz belutaka, izlomljenog srca

kamena, cedim znoj Sizifa

i trajem u praznim koracima.


Tišinu bonace param krikom ljubavnog zova, usamljenog galeba i sve prividno utihlo,

grmljavinom oslobadjam, na beskrajnom plavetnilu čekanja.




Radojka Radonić - Možda



Možda si ti samo zamišljeni

biser iz prazne školjke,

beskonačna misao

slučajno zaustavljena,

slana morska kapljica u

vlasima kose zalutala.


Možda te je bura,na pogrešan

greben, zo'vom želje prizvana,

na moj put izbacila.


Možda si mi samo kroz san

prošetao i prosuo pesak po

oštrom kamenju životne staze,

da bol ranjenim stopalima

ublažiš.


Možda sam te bezglasno dozivala a talasi šu'mom,

zov moj po pučini rasuli.


Možda u tvoj svet nikad ne

svratim, čekajući tebe

na morskom žalu,

u cvet se, sa okamenjenim srcem, pretvorim.




Radojka Radonić - Ne rekoh



Ne rekoh ti, da mladost i sad

na mene osvetnički kidiše, da

svaku pomisao na novo sutra,

tvojim likom izbriše.


Ne priznadoh ti, da i danas

tragam za sobom nestalom

u tvom ima'nju, da godine

prošle oplakujem istim žalom.


Ne rekoh ti, a trebalo je,

da sam se zaklela u list tužne vrbe, što jedina tajne nam čuvaše,

da s tobom ću,medju zvezdama, sagraditi carstvo

zabranjene ljubavi naše.


Ne oprostih zvezdama, što

dušu tvoju od mene ukradoše

i što nam duše i u zvezdanom

carstvu, razdvojene ostadoše.




Milan M. Rajović - Čekanje



Što je drugo život

Do čekanje?!

Od nemila do nedraga

Pred nečijom kapijom

Ispred nečijeg praga.

Pred nečijim vratima

Grotlom ambisa ili pakla

Zasjedom ili rijekom

Pred krvnikom

Ili čovjekom.


Čekanje je

I kad ništa ne čekaš

Ako tebe ne čekaju

Ti čekaš njih

Ne znaš kako da se prepoznaš

Između svih.

I kad ti mrkne

Ti čekaš da ti svane.

A za druge se zore rađaju

I kad se izgubiš

Čekaš da te nađu.

I kad do istine dođeš

Koju svi znaju

Ti čekaš pravdu

Od nepravde se zaboravom braniš

I kad te njihova zloba rani

Kad ti smrt zaprijeti

Ti čekaš da se ponovo rodiš

I kad te ospore

Čekaš da te ime posvjedoči

I od bola pjesmu da sročiš.


Život nije i ništa drugo

Do čekanje vječito

Čekaš ljubav

Da te mržnja ne ubije

Čekaš osmjeh da te ugrije

Da ti se nebo razvedri

Čekaš hiljadu malih stvari

Da među njima tajnu života otkriješ

Da te teška riječ ne ukobi

Čekaš izgubljeno vrijeme

Da te prolaznost ne zarobi.


U čekanju tom

Misao putokaz izgubi

Pa duša bolno zazebe:

Zaboraviš da neko čeka i tebe

Čeka te majka, sestra, draga žena

Čeka te možda ljubav zaboravljena

Čeka te neko da mu se vratiš

Da mu na ljubav ljubavlju uzvratiš.


Čekaš

Da ti se dobrota dobrom vrati

Čekaš da riječ okrilati

I poleti

S kraja na kraj svijeta

A i ne slutiš

Da te na kraju smrt čeka.




Milan M. Rajović - Noć ljubavi



Zamišljam nas dvoje negdje daleko

u kolibi koju šuma skriva,

na mjestu gdje nas ne može pronaći niko

tamo gdje duša najljepše snove sniva.


Bili bismo zagrljeni kraj starog kamina

koji bi veselo gorio u tami

iz kojeg se širi prijatna toplina

od dvoje zaljubljenih, što su u noći sami.


A zvjezde na nebu bi svom ljepotom sjale

u poljupcu svakom svjetlucale jako

i još bi veću romantiku dale

dok bi emocije rasle tiho i polako.


I sva bi sreća u taj trenutak stala

u trenutku čarolije koju srce piše

ljubavni čin o kome bi jedna zvijezda znala

koji se dešava jednom i nikad više.


Sjenke bi na zidu plesale naše

praveći prelijepe figure nas dvoje

dok se vino leluja na dnu kristalne čaše

u ritmu ljubavi moje i tvoje.




Radojka Mugoša Petrić - Pištolj i ruža



Nepogrešivi hitac prevarene žene

u duši zakova otrovnu draču

ruža u ruci, od tuge vene

pismo u torbi, prst na okidaču.


On masku nosi ko otrovnu strijelu

na meni haljina boje krvi

pred vratima sjenka u crnom odijelu

život moj tuga kao barut mrvi.


Tišina vrišti, trepere duše

ko zvijeri gledaju krvave oči

ruža u trnju uvenu od suše

niz čelo ledeni znoj toči.


Povuče oroz, al cijev prazna

ni plam otrova da izbaci

dobrota moja biće mu kazna

neka sjećanje na me u bezdan baci.


On gurnu pismo u njedra vrela

svjedok mi Bog da sam ranjena žena

smjelo kazah sebi: nijesi ga ni srela

pištolj i ružu prekri morska pjena.




Natalija Novaković - Ne gasi svetlo



Ne gasi svetlo u noći

ako se ne gasi radost

U nama,

Ako nam zvezde padaju

U krilo,

Umesto gorkih suza

Kad duša grca i pati.

Podigni glavu

Raširi ruke,

Jer nema praznine,

Dok drhtavo lisće pada,

I puni prazno srce gorčine.

Zvuci lagano zamiru,

Negde u daljini,

Tiho jeca gitara,

Poslednju pesmu

O ljubavi jednoj

Sto poput sveće

Lagano dogoreva trepćuči.

U noći.

I dok se ona polako gasi

Istok se pali rumenilom,

Zora puca i blistavim smehom

Otvara vrata novom.danu.




Natalija Novaković - Ja bih



Ja bih

da zora tvoja budem,

da te telom

kao velom toplim pokrivam,

osmehom da ti razgalim dušu,

još sanjivu,

da zajedno lebdimo

iznad mojih bregova,

u virtuelnom plesu,

i beskrajnom zanosu.

Ostaviću na usnama tvojim

usana mojih trag,

i ne treba reči

da bi znao

koliko si mi drag.

Ljubavlju osvetli me,

rukama zagrli me,

i znaću da tako nemo

Izgovaraš

VOLIM TE.




Anika Vuletić - Kružna rijeka



Ponekad pomislim da rijeke teku u krug

donoseći vanvremeni val iznova

izbacujući damare kao plovke


I tad vidim Danicu u sred podneva

udvara se Suncu, svom vječitom žalu

krišom krade svjetlost od dana


A ponekad , čak i zima uhvati ljeto za ruku

prevarivši nekako proljeće i jesen

preskočivši aršine za trenutak vječni


O, kako se ljubav meni tako smije u lice

demantuje svaku filozofsku misao

sve asove pokori jednim džokerom


O, kako mi žudnju da pružim joj ruke

na tromeđi srca, razuma i sudbe

hitro zgrabe virovi kružne rijeke




Anika Vuletić - Bila je



Očima tvojim

Htjela je biti muza

Posebna rima na usnama

Ona dama

Zbog koje uzdahe pravdaš

I čiju sliku snovidiš


Venama tvojim

Htjela je biti izvor

Bujica vreve,damara,talasa

Jedina iskra u dubinama

Jutarnja kaplja

I vodilja kroz danak


Htjela je,a nije


Bila je rosa

Pred žarom sunca

Usahli melem

Za nezacjeljenu ranu

Bila je nada

Nečista molitva

Nevješt ikonopis

Uvijek djeveruša

Nevjesta nikad


Bila je

Bitna a nebitna


Bila je

Bila, nevoljena




Snežana Mirković - Kraj



Reci još jdnom da je kraj,

jer je tako blizu, a ja ne verujem.

Reci još jednom da je kraj,

jer istina je tu,a laž tako daleko.

Reci još jednom da je kraj

i ja ću poverovati I otići…

Otići u večnost bez ijedne reči, otići zauvek, iz tvog života.

Nestati kao dan koji se jedanput rađa,

nestaje iz tvojih očiju, tvog srca

i nikad više ne vraća.

Odneću sa sobom svoju ljubav u koferu sećanja

i nikada ga više otvoriti neću.

Ali možda ću se ipak vratiti

Jednom, makar u mašti,

da dodirnem niti ljubavi stare,

što na strani tvoga srca spava.

Možda ću se jednom stvarno vratiti.




Snežana Šolkotović - Nekad nisu potrebne reči



Nekad nisu potrebne reči

Pogled govori sam za sebe,

Nisu potrebana ubeđenja

Da osmeh sve leči,

Odaju te oči

One su ogledalo raspoloženja.

Ponekad je potrebna samo tvoja blizina

Nenametljiva, neposredna i tiha,

Sa tobom život neki poseban smisao ima,prija,

Sliči ljubavnom odušku stiha...

Ponekad je dovoljno da si tu

Da u ćutnji delimo male stvari,

Da se ko deca radujemo proleću

Suncu koji se stidljivo divi

Svakoj cvetnoj šari...

Nekad nisu potrebne reči,

Pogled govori sam za sebe,

U njemu nalazim svoje mesto

potrebe

Dovoljan je samo pokret, mali gest

Da leptirići u svom carstvu lebde...

Tada pod plaštom ljubavi strahovi blede...




Snežana Šolkotović - Nedostaješ...



Svakim danom praznina se u duši uvlači

To mesto kao da je sveto,

Tvoje mi prisustvo sve više znači

Nedostaješ mi često...

Očekujem da se iznenada pojaviš

I ljubav u očima iznenada bljesne,

U svakom pogledu mnogo mi fališ

Jer ti si rima moje pesme.

Neka me čežnja sve više kopka,

Dok svitac u travi sklupčan drema,

Čekam da se pojaviš pored starog plota

Da ugledam tvoja oka snena.

Svakim danom vetar isto ime ponavlja,

U sumrak talase reke uznemirava,

Skita kroz bokor cveća kao da se zabavlja

I ljulja vlati vižljastih trava...

Koliko mi nedostaješ kao da me preslišava...

A ja čekam kao i uvek puna ushićenja,

I svaki trenutak u čežnji brojim...

Samo dođi, to je moja žarka želja

Radi tebe postojim...

Nedostaje mi tvoj glas, nežan dodir,

Želja me ista proganja,

Sa tobom nalazim blaženi mir

Ispunjavaju me nežna osećanja...

Nedostaješ mi i ovog dana,

Život kao da mi se pretvorio u čekanje,

Ti si ono o čemu duša sanja

Sa tobom imam sadašnost, budućnost i sećanje...




Svetlana Papaček - Boemska pesma



Voleo sam samo tebe

Pevao serenade pod prozore tvoje

Pevao i plakao.

Suze su pevale imenom tvojim,

a srce, htelo je da stane;

jer ti nisi volela mene.

Čekala si drugog da ti peva,

i sakrivena da sanjariš - kako te on ljubi.

Želela si njega, ne mene.

Odadoh se piću, htedoh tugu zaliti.

Nѐ suzama, već vinom crvenim.

Zalivah čašu za čašom.

Pevah serenadu praznome stolu.

Pevah serenadu nepoznatoj ženi.

Razbijah čaše pune vinom i rakijom.

Razbijah tugu svoju sa zelenim stolom,

sa špilom karata kockarskim.

Izgubih sve, izgubih dušu svoju.

Ostaše mi tri pajtona bela.

U prvi pajton – ja i muzikanti.

U drugi pajton šešir.

U treći - bastun i rukavice bele.

Ispred kućom tvojom, zastaće sva tri.

Ja ču da pevam, muzika će svirati serenadu.

Šeširom sakrivaću lice.

Bastun će da me drži – jer me vino opilo.

A rukavica bela...s njom brišem suze.

Kunem tebe, a i sebe.

Jer od bola postadoh BOEM.




Svetlana Papaček - Vrtlog žudnje



Dan za danom prolazi

Isto je sve

Ali dođe ono...

neko ti nedostaje.

Setiš se ljubavi davne

Vratiš se u vreme

Nostalgija polako vuče te

Živela sam za jedan tren

Znaš ti dobro koji

Onaj...

Krišom si mi vrata otvarao

sluteči da dolazim

Hodala sam tiho kako mačka

pronalazeči put u mraku.

On me je do tebe vodio,

tvoga srca

Postelju tvoju.

Ubrzano disanje...

Žudnja je postajala jača

Bliže tebi svakim korakom

Penjala se uz stepenice kao lopov

Od svih sam te krala.

A ti si čuvao tajnu tu

Gorela je vatra u nama

Tinjala je strast

Uzimao nas je vrtlog žudnje

Vreme bi tada stalo

Momenat u vremenu bez vremena.

Pripijena tela

Vapaj i uzdah

Prvi zrak zore!

Morala sam otiči

Nisam htela...

Nisam

Ali ipak odeš

Odlaziš putem svojim.

A rastanak boli

I uvek boleče!

Ostavila sam tebi sebe

Moju ljubav

Sve moje

Volela sam te

Jedino vredno

Ništa drugo

"Mi" više ne postojimo

Nema pribežišta našega

Ostavili smo sve u prošlosti

Ponekad se setimo svega...

Starimo i sedimo

Ali srce se nѐ da

LJubavi sve pamti

Posebno one istinske

Kada sebe daš drugome

I nikada...

Nikada nemožeš vratiti taj deo sebi.




Stojan Marjanović - Noćas



Sanjao sam noćas

da me nežno ljubiš

na livadi našoj

u zelenoj travi,

kako me vrelim

poljupcima budiš

dok vetar njiše

različak plavi.

Sanjao sam

tvoje nežne ruke

strastan zagrljaj,

nemirnu dušu

kako uzdiše,

potok sreće

koji venama žubori

i poljsko cveće

koje na tebe miriše...

Ali to beše san u snu,

san koji se kao na javi sanja,

preplavio me je ljubavni plam,

nesebični osećaj

koje ume samo srce srcu

da poklanja...




Stojan Marjanović - Ne boj se



Ne boj se kiše, oluje i vetra,

Ne boj se munje koja nebo para

Nevreme u duši

Stvarnost bi da menja

Strah bi sreću samo da zavara...


Ne boj se teških reči u priči

Ne boj se senke koja te prati

To bojazan kroz stvarnost paniči

Izgubljenu nadu želi da vrati.

Ne boj se ružnih snova i slika

U svakom trenutku ruku ću ti dati,

Moja je ljubav ko more velika

U tvoju odbranu uvek ću stati.




Bogdan Jevtić - Kišni dan



Stajao sam na stanici

gradskog prevoza,

ispod kišobrana,

da se odvezem do stana.

Polako je devojka hodala,

nije joj smetalo

što je kiša padala.

Odeća sva natopljena,

ona je kiši prkosila,

dok joj se kapi

slivale sa lica.

Ponos je bio

privid spolja,

duša povređena do bola.

Pogled izgubljen

u daljinu,

nešto joj je

promenilo sudbinu.

Ponudio sam

kišobran kao spas,

mislio sam, nije

registrovala moj glas.

Zastala je

i ljubazno rekla „Hvala,

kiša mi je tugu sprala“.

Oseti se fluid obostrani,

čudni su kišobrani

i kišni dani,

postaju ponekad sjajni.

Zajedno smo šetali

ispod duge,

na njenom licu

više nije bilo tuge.




Bogdan Jevtić - Lepota dvojke



Krug dvojke davno

opevan i ispričan,

ima stvarnu magiju,

i sada mi budi nostalgiju.

Sve je tu velegradski,

gde se okreneš

lepota okolinu krasi,

Kada dođeš na studije

iz provincije,

i budeš u srećnom krugu,

sa dvojkom ćeš

sklopiti ljubav dugu.

Dok stičeš znanje,

u krugu dvojke,

zaboravljaš zavičajne dane.

Sve je optimistički,

kultno, očaravajuće,

tako dvojka

krugove okreće,

da blistaš od sreće!




Olga Dabović - Sanak sreće



Lijepa je noć

i sanjam

kako sam stigla do toga pogleda

do tvoga srca

pa si uz mene ti

uz teba ja

i sve greške ispravljene su

i vjernost vrijednost ima

i od mene si pijan.


Lijepa je noć

i sanjam

kako sam tamo

gdje smo se dogodili

plamen plamsali

u slatkom zaklonu od svega

i svih

u slepoći strasti

i nasitosti želja lakomih.


Lijepa je noć

i probiram zlato i bisere

da sve što bi

može

oživjeti.


U ovoj čežnji za tobom

za davnim

u snu

sreću

tražeći.




Olga Dabović - Pejzaš u sumraku



Oči zatvaram

i preda mnom

pejsaž u sumraku

i svijetla ulična

zovu me

da dođem

prošetam

i eto me

a pejzaš mladosti moje

uznemirujuće promijenjen

hladan

sudi

zašto mi

tijesan bi?




Milo Đ. Vučinić - Neobično moje



Sve mi se uklopilo

I tvoje ime

I tvoje rime

I lice tvoje

Osmeh i oke plave

Jedino moje.

I sad iznova

Prebiram svaku

Stranicu života

Tražeći

Najbolje fraze

One iz snova

Što traži

Tvoja lepota.

I nađoh jednu

Poganu

I ličnu

Pomalo neobičnu

Za ovo vreme

Najviše na svetu

Volim te

Bez dileme.

Tvoje mi ime

Vidike otvara

Lepota tvoja

Život je novi

Spokoj u duši

Uzvišen pogled

I opet neki

Lepi snovi

Jedino moje!




Milo Đ. Vučinić - Jedno grčko ljeto



Jul,

i to Grčko ljeto

život su mi

sasvim promijenili

ljubav vrela

i sve što se desi

u srcu su

traga ostavili!..

Tu iznad mene

stvorila se ona

obučena suncem

u bakarnoj boji

pomislih da je

sirena iz vode

vidim ona

na nogama stoji.


Još trljam oči

od vode slane

i mislim kako

pobjeći od maštanja,

ona me nježno

za ruku uze

osjetih dodir

njenih usana.

A onda veče

muzika, vino

prosto mi fino

vrisako bih od sreće.


Stavila je ruke

oko moga vrata

drhtale su,

usne šaputale

noge moje

nošene ljubavlju

uz buzuki

sirtaki igrale.


Pred zoru negdje

umornog od igre, vina

poljubaca njenih

i julskih vrelina

odvela me je

na obalu mora

gdje nas je gole

probudila zora.


I tako eto

započe moje

prvo Grčko ljeto.




Dragana Petrić Đokić - Igra u dvoje



Varniči spoj ponosa i srca

Taj nemio osjećaj

Sjećam se tog pogleda

Likovao si nad sopstvenim porazom

Tako siguran u sebe.

Pružio si mi ispijenu čašu

Sa otiskom svojih usana.

Sam si vodio igru

Koju si nesvjesno gubio.

Prihvatih je kao izazov

Posmatrsjući te s osmjehom.

Kako si samo smjelo koračao

Ja pratila zamisao.

I da, sahranila sam taj osjećaj

Sada počiva u meni.

Ponekad zapalim svijeću

Da ne vaskrsne.

Odjednom tajac

Samo krik srca se ote.

Razbih onu istu čašu,

Posječe te ono što sam ispi

A meni si nudio...

Kraj igre.

Mislima opet zaplesa stih

A ja pišem o tebi...nostalgija.




Dragana Petrić Đokić - Boem



Dok anđeoska blagost budi dan

stari boem obećanje ruši

riječ njegova u flaši dima

budno lutanje tišinom guši.


Neumoljiva spoznaja, sukob misli

gladna zvijer, umorna tuga

vijek mu satire svaka kap

prijatelj svima, a nigdje druga.


Luta rijekom nečiste krvi

vidik nestaje u obmane plodu

otok mira slivan u čaši

potreban zrak kao talas brodu.


Dok život navike budi

niti u oku suze pletu

nemira konce zubima grize

diže ruke za pad u letu.


Varljiv je trzaj što u njemu niče

da opije uzdah što zakletvu cijepa

čednosti blago u srcu tinja

jedno Ne zabluda slijepa.




Perka Brnović - Ako



Ako ti nekad, iznenada

ptica na rame sleti,

nemoj je oćerati

poruka tebi izdaleka.


Ako ti nekad pčela

mirisava sleti, nemoj se

uplašiti, to moje

žedne usne traže.


Ako ti jednom šareni leptir

na dlan počine ustreptao

nemoj pokušati da ga uhvatiš,

to moje želje lutaju.


Ako ti vedre večeri neke

zalutala kap lice ovlaži,

prigli je, to moja

suza utoku traži.


Ako ti jednom paučina

lice okrzne neprijatno,

znaj to ja oko tebe

mrežu pletem strahujući.


Ako ti nekad čežnja

razum prevlada, kreni

nađi me, moji nemiri

te čekaju, čekaju, čekaju…




Perka Brnović - Al je đavo



Sanjala sam da sam Zemlja,

a ti Mjesec.

Željom sam ti obasjala

tamnu stranu.


U snu si mi Sunce bio

ne zalazi!


I snijevah mjesečarim

Širim ruke da zagrlim

mjesec mladi.


Ne ljubi me, ne budi me

drago moje snoviđenje!

Moj daleki ne doprijeh…




Joo Wind - Postani stvaran



hej dječače

ti koji čekaš uzvišene snove

hej čovječe

ti koji čezneš za cvijećem slabosti


pogledaj u prošle dane

osvrni se u buduće snove

zakucaj klin odakle si pošao

i pruži otpor tamo gdje si došao


odrasti samo za oči posmatrača

ne daj da snove uruše ti oni

odrasti samo da možeš ustati

i reći dosta

ovo je sad moje


ostani budan dok sanjaš u javi

snovi će tada svoje lance steći

ostani pupoljak u koži svojoj

samo tako cvijet ćeš postati




Ljiljana Lilien Novaković - Sjaj



Ono što je sada

u srcu mom

to ti necu reći...

al kad prođu

dani mnogi,

samo će ti se reći!


Ono što je u venama mojim,

možda ću ti reći,

al ne brini - duga će sama doći!


U pogledu mom

možeš naći ono

što tama u noći govori.


Poneka zvezdica

neka zasvetli i,

u oku sjaj pomuti.




Ljiljana Lilien Novaković - Stranci



Stranče...

Šta je to strano u

očima tvojim,

gde se skrila duša

pod velom svojim.

Stranče neznani - kuda

vode puti tvoji, i

koje staze ti brojiš!?

Reci mi stranče,

tajne svoje,

najskrivenije i tebi samom strane!

Želim čuti sve tajne te, pričaj mi pričaj sada ti

i u njima ko smo ja i ti?

Stranče, stranče neznani...

u stazama tim da li lutaš ti,

hodaš li stazom

širokom i pustom, uskom il’ dugom

sve te staze kuda vode, i na kojoj stazi

sreli smo se mi?

Reci mi stranče, i

kad stazi izgubi se trag, da li

će lutanje naše prestati tad!

To ni ti ni ja nećemo znati..

jer vreme je sve

što će nam pokazati!

Pozdrav moj primi ti,

i kad prođem

seti me se sa osmehom ti!




Ljiljana Lilien Novaković - Broj u srcu



Nemam čime da

Vas ljubim...

ali imam čime srce Vaše da

ispunim!


Imam ruke koje

Idu ispred i pružaju se

daleko i možda stvarno neće

stići i zagrliti Vas ikada!


Samo slike,

samo reči miluju

ono što ruke ne mogu stići!

Možda stignu do Vas

i pomiluju zbilja... pomiluju

da sve reči izrečene i slike viđene

sada nestanu u

beskraj nečujan!


I na posletku Vaša srca nek se

stope u ovo jedno moje

u što većem broju

numerisana mesta ne postoje

i

zato neka se veselo spoje!




Marat M’saev Daan - Zavoli me u prolazu



Maštam o tome da dođu kiše

i pijem kafu pored prozora.

Da gledam u tvoje ime na staklu

ispisano crvenim karminom

koje me stalno na tebe podseća,

da ne zaboravim te letnje dane

kada smo trčkarali po hladu

između stabala šume daleko od ljudi.

Doći će i duge snežne zime,

hladne kao naši zagrljaji iz daljine

da nas nauče kad se srce pocepa u deliće

da su to semenke ljubavi

što će iznići iz nade u proleće.

To su isprepletani koraci plesa

naša četiri godišnja doba

kada se nekada opet slučajno sretnemo

i ponovo zavolimo u prolazu.




Marat M’saev Daan - I prošlost nekada izbledi



I prošlost nekada izbledi

kao mesečeva senka

na obodu šumarka

koji krije tajne

o zakasnelim sekundama

koje nismo primetili.

Treptaji očiju skrivaju istinu

o položenim suzama

na puteve kojima gazimo

kao vojnici što se ne vraćaju.

Te kolonade misli

u hramovima naših sigurnosti

neće se venčati srećom,

onom što je bila,

onom što će doći.

Pisaćemo pisma duga

o nekim delima,

smelim,

koja radikalno načinismo

da na silu prekinemo muziku,

da nametnuti ples zauvek prestane.




Marat M’saev Daan - Šteta, sreća je samo pretila



Zvukovi dirki na klaviru

sećaju na prošle dane,

na korake u pesku

koje su plima i oseka

pretvorili u večni zaborav

da smo nekada tuda koračali.

Naši zidovi stoje prazni

bez slika da nas podsete

o toj sreći koja nas je krasila

dok smo igrali zajedno

prkoseći vremenu i ljudima

koji su hteli da vide naš krah.

Snovi koje smo delili

spaljeni su kao uspomene o nama,

nestali su u treptaju uplakanog oka

koje je verovalo da će bol prestati,

da smo lek jedno drugome,

lek koji ubija težinu života

na našim preumornim plećima.

Darivali smo srca u rukama

sa osmehom na licu

moleći se da će dan svanuti

bez ogrtača tuge

kojim smo se oblačili sve ove godine

tragajući jedno za drugim.

Šteta, sreća je samo pretila




Suada Suljić Sokolović - Naslov si svih mojih misli



Naslov si svih mojih misli,

moj si vazduh koji dišem

i veliko slovo svega što pišem.

Ljepota si kojom je okićen

moje duše dvor,

moj si semafor

koji mi put ka zadovoljstvu

i sreći usmjerava.

Moj si san i kad se budno

i kad se spava.

Moj si svijet

u bašti mog srca

najljepši si cvijet.

Moja si pjesma , nova i stara

tvoje prisustvo

dušu mi odmara.

Moj si globus

i najljepša strana svijeta.

Svi moji datumi nose tvoje ime,

Nit si koja veze mojoj pjesmi rime.

Sve si,sve si moje,

iz tebe sijaju dugine boje..




Suada Suljić Sokolović - Riječi



Ja volim riječi

koje toplinom zrače,

riječi koje mogu

ljubavi da označe.

Volim riječi koje mogu

poruke mira slati,

umiju srce da zagriju,

volim riječi koje

istinu u sebi kriju.

Volim riječi koje znaju

svakome osmijeh da izmame,

volim kad riječi

stih ispletu same.

Volim riječi koje miluju

k'o ljetnji vjetrići kad pire,

riječi koje mogu

zavađene misli da izmire.

Volim riječi koje mogu

razbiti mutnu misao u vazduhu,

riječi koje ptice nose u kljunu,

pa zvijezde zatrepere

i galaksije se zakunu

da se neće sudarati.

Neka nas uvijek

lijepa riječ prati.




Suada Suljić Sokolović - Kada godine u kosi u srebro se obuku



Kada godine u kosi

u srebro se obuku

i u očima crveni

makovi posive,

pogled razastri

po stihovima mojim,

oni mogu sve isčezlo

da vrate i ožive.

Kada pogled prostreš

po,mojim stihovima,

ispisanom papiru

vidjet' ćeš da pjesma

mojom dušom diše

dok svako slovo

na tebe miriše.

Poklonih ti

najljepše riječi

satkane od čežnjom

obojenih niti

da ti,kao zvijezde , s'jaju

da te podsjete na mladost

koja je na rađanja mirisala,

dok ,tvojim uzdahom sam disala,

tragom želje koračala.

Tvoja sjenka me jačala.




Tanja Ajtić - Genetika



Šta da ti kažem kad sve je u krvi.

Genetika.

Svašta su mi ostavili u nasledstvo.

Zar ne vidiš?

Ono moje šta je, vrlo je malo,

preplavljeno tuđim.

Svoja nisam.

Misli moje nisu moje, naučene su.

Zar ne čuješ?

Šta da ti kažem kad i onako više sebi pričam?

Tebi je sve i jasno. Ja se čudim.

Ne čudiš se?

Šta sve ne čujem od čukunbaba i dedova,

da ne prepričavam.

Ne smeješ se?

Kažem, pleme u meni vri neprestalno

a dvadeset prvi je vek.

Vičem. Kreštim. Ko ptica, kreštim.

Lajem, ko pas lajem, zar ne čuješ?

Zar ne čuješ?

Sve huči u krvi, divlje.

Genetika.

Šta da ti kažem kad nogama

igram iskonskim ritmom,

divlje uz vatru plešem.

Zar ne vidiš sve to iz očiju mojih?

Zar ne vidiš?

Genetika.

A kuda ću ja, pitam se?

Kuda ću ja?

Kad mene malo ima.




Tanja Ajtić - Zaključavamo se!



Zaključavamo se!

Može nam se desiti da se izgubimo,

može nas neko ukrasti.

Zaključavamo se!

Možemo se otkriti, ako ništa i ne kažemo,

pogledaće nam u oči i znaće.

Zaključavamo se!

Prekinimo svaku vezu.

Može nas neko povrediti, može nas ubiti.

Zaključajmo se u sebe, bacimo ključ od kaveza u nepovrat,

u prošlost u vir, bezdan.

Zaključajmo se i mirujemo.

Čekamo tamu.

Zaključajmo se.

Zaključajmo istinu o sebi.

Može nas neko oteti, može nas ucenjivati, može nas prebiti, utući.

Zaključajmo se iz predostrožnosti.

Zaključajmo se iz straha za vlastitu misao, pokret, ego.

Zaključajmo se, postaćemo ledeni, nepobedivi divovi izvan vremena.

Naše je vreme došlo.

Tupo nam odzvanjaju koraci.

Četa smo faraona.




Marija Tkalac P. - Znaš li kako je teško otići



a tako bi htio ostati

još se jednom okrenuti

mahnuti

ali samo glavu visoko podigneš

i ko dama nestaneš

znaš li kako je teško otići a tako bi htio ostati

još jednom pogled baciti

u te oči sanjive, pospane.

samo još jednom

svaku crtu tog lica ponijeti

a samo glavu visoko digneš i išetaš

skriti oči sanjive

suzama orošene

u mrak krenuti

sve iza sebe ostaviti

znaš li kako je teško otići

ko sjena samo nestati

samo svoj čvrst korak čuti

da misli odvratiš

da sve zaboraviš

da sam sebe zavaraš

da ljubav nisi osjetio

da joj se ne bih predao

ali samo svoje čvrste korake čuješ

da snagu ti da

da misliš da se snovi ne ostvaruju

da krenuti moraš

i nastaviš samo svoje usamljene korake broji

i glavu visoko digneš i skriješ oči sanjive suzama orošene

znaš li kako je to samo išetati

u mrak krenuti

sve lijepo iza sebe ostaviti i ko dama otići

znaš li kako je teško otići a tako bi se htio vratiti




Marija Tkalac P. - moje sve



jednom kad skinem okove svijeta

oslobodim se tuga i nedačća

i kročim stazama našim

i pokupim sve mrvice naših susreta

i spojim ih u jedan put

i bez pitanja i bez odgovora od svih

samo se pojavim milo moje,,najmilije

i krenem sa sjećanjem u srcu

i hrabrim koracima

i bosim nogama a štiklama u ruci

vlažnih usana

spremnih na ljubljenje

i dignem svoje ruke visoko

i obgrlim tvoja čvrsta ramena

i tko zna koliko puta ponovim

volim te, volim te, milo moje najmilije

ni najviši snijegovi neće me spriječiti da usne ti ljubim

na jesenja juta

i šuškanje lišća pod mojom štiklom ne razgrtati

samo hrabro hodati

ni lišće s njih neću skidati

voljet ću te milo moje najmilije, voljet ću te. voljeti

jednom kad jedino moje

milo moje

najmilije

kad skinem okove svijeta

i kročim stazama našim

i pokupim sve mrvice naših susreta

i spojim ih u jedan put




Marija Tkalac P. - Mirno spavaj ljubavi moja



mirno spavaj ljubavi moja

i gledaj u mirnu rijeku

neka ti pogled seže duboko u njezinu mirnoću

gledaj u prolaznike pokraj sebe

posljednje šetače prije spavanja

ne osvrći se samo ih gledaj

možda su tu i moji koraci

možda zajedno koračamo

i gledamo u mirnu rijeku

smo nas dijeli daljina

mirno spavaj ljubavi moja

i gledaj u tu mirnu rijeku

gledaj u prolaznike

možda su neki koraci naši

možda nas samo sjene dijele

posljednjih prolaznika prije spavanja

i neka ti pogled seže duboko u njezinu mirnoću

mirno spavaj ljubavi moja

i gledaj u mirnu rijeku

njezinu čistinu

možda nas samo bistro nebo dijeli

i zvijezde rasute nadasvud

i sjaj mjeseca

možda

mirno spavaj ljubavi moja




Slađana Verićek - Melodija naših reči



Rečju kad' progovorimo,

zlatne dveri otvorimo,

srce vatrom tad se žari,

osmeh lica nam ozari.


Melodija naših reči,

što odzvanja i što ječi

nebom, sada nek' se širi,

nek' tugu i sreću miri.


Nek' pomiri crno, belo,

svetom nek' korača smelo,

duše naše da umije,

nek' spoji što niko nije.




Slađana Verićek - Večita pitanja



Čovek k’o čovek večita pitanja,

od večeri rane pa do svitanja.

Ne znamo o sebi osnovne stvari,

ko smo, zašto smo tu, zašto se stari,

da l' smo maleno zrno u svemiru,

ima li leka nešem nemiru.


Kuda idemo, da li se vraćamo,

ako zgrešimo, da li plaćamo,

da li je ovo usputna stanica,

da li je zemlja il' nebo granica,

Što nam se ognjem i tminama preti,

Što se rađamo kad moramo mreti.


Što je navek čovek čoveku vuk,

o zašto tišina i zašto muk,

zašto nekom smeha, nekome jauka,

niotkuda glasa, niotkuda zvuka,

Hiljadu zašto i hiljadu da li,

sve te odgovore neko zna li?




Slađana Verićek - Postoji li



Postoji li neka ruka meka,

koja će mi moj pad ublažiti,

postoji li snaga veća neka,

koja će mi srce osnažiti.


Postoji li neki razum mudar,

ili negde neka bujna mašta,

što shvata moga srca udar,

neka velika duša što prašta.


Postoje li neka lica koja,

svetlošću nekom jasnom zrače,

postoji li duša kao moja,

što se sa mnom raduje i plače.




Dušanka Vučenović Raca - Kada radost, strasti prodju



Poželićeš jednog dana,da te neko pomiluje,

da ti nešto lijepo kaže,da mu pričaš,da te čuje.

Poželićeš toplu dušu,nježnu ruku,srce meko,

poželićeš da sam nisi,da kraj tebe diše neko.


Jednom kada mladost prođe,kad sumorni dani dođu,

od sjećanja kad se živi,kada radost,strasti prođu.

Kad uzdasi iz dna duše,u tamnoj se nići čuju,

»eh,da su mi tople ruke,da me stegnu,pomiluju.«


Al ostane samo suza,skamenjena,koja peče,

a lakše bi bilo srcu,da se slije,da poteče.

I ostanu tamne noći,bol u duši,hladne zime,

ni to malo što ostane,podijeliti nemaš s kime.




Dušanka Vučenović Raca - I drvo kraj puta



Kada umrem pusti suzu jednu,

samo jednu i nijednu više,

suza jedna neka svjedok bude,

da smrt ljubav ne može da briše.


I donesi jedan cvijet bjeli,

ostavi ga kraj uzglavlja moga,

nek na tvoju miriše mi dušu,

ostah željna tamnog oka tvoga.


A kad prodješ pored groba moga,

ti zastani nikog se ne stidi,

i zapali jednu svijeću malu,

jer možda se sa onog svijeta vidi.


Baci pogled ka kamenu sivom,

to je lice najtužnije žene,

voljela je i drvo kraj puta,

velike su sve ljubavi njene.


Srcu njenom miljenik si bio,

samo majka voljela te više,

za njom žali i drvo kraj puta,

zaboravu ne daj da je briše.




Dušica V. Milentijević - Čežnja



Ne, ne želim te iskreno voleti,

želim za tobom od čežnje goreti,

ne, ne želim ti ni lika znati,

zbog ljubavi se previše pati.


Rečima bojiš rumen mi na lica,

rečima dozivaš osmeh u oči,

daješ mi maleni deo sebe,

ulepšavaš rečima besane noći.


Probudi mi nemire u duši,

teraj srce moje nek treperi,

rečju pomiluj me nežno, plaho,

želim za tobom u čežnji goreti.


Samo si moja malena tajna,

ponekad iskra u oku sjajna,

srećni si osmeh na licu mome,

čežnju sad imenom tvojim zovem.


Reči tvoje ispisane nežne,

miluju mi dušu, greju srce moje,

znam da jedna sam u nizu,

u zaboravu tvome što se broje.

Odbrana je moje duše slaba,

ljubav ostvarena uvek srce slama,

zato želim samo reči ispisane,

misli svoje čežnjom ogrejane.




Dušica V. Milentijević - Naši mostovi



Mostovi spajaju dve obale reke,

povezuju daleke puteve neke,

na mostu se dodiruju svetovi,

na ljubav se zaklinju parovi.


Ruke se spoje mostove grade,

povezuju dve duše, dve obale,

povezuju srca,vežu dva sveta,

pod njima teče života reka.


Pruži mi ruku most sastavi,

da jedno budu naši svetovi,

ne ruši mosta što nas spoji,

nek tvoji snovi budu i moji.


Daleko smo, mnogo je mostova,

medju nama tudjih svetova,

obala dalekih i nepoznatih,

reka života uvek nas prati.


Nek oluje haraju, gromovi udaraju,

vetrovi duvaju, spone ne trgaju,

čvrst nek je most naše ljubavi,

jači nego svi strašni vetrovi.


Spojimo ruke i naše svetove,

čvrsto me drži ne daj nikome,

ne daj da nosi me nemirna reka,

na obali drugoj da čekam do veka.




Dušica V. Milentijević - Moj a njen



Na počinak ležem sa tobom se budim,

u snovima svojim volim te i ljubim,

kada mesec žuti na nebu zasija,

ti si njena ljubav a ja sam ničija.


Nisi moj i nikada nećeš biti,

od tebe ću tugu, suze i bol kriti,

izabrao nju si ti umesto mene,

vezuju nas samo davne uspomene.


Zavoleh te ludo od prvoga trena,

ali meni osta samo uspomena,

sećanja mi davna osmeh prizivaju,

a ti drugu čuvaš u svom zagrljaju.


Na počinak ležem sa tobom se budim,

i pitam se često što za tobom žudim,

zašto svake noći snivam tvoje oči,

tvoje usne vrele da me ljubit žele.


Nisi moj i nikad nećeš biti,

mesto sreće ja ću gorko vino piti,

u samotnoj noći ljubav ću ti dati,

nikad se ja mili tvojom neću zvati.

Zavoleh te ludo od prvoga trena,

ali nisam bila dovoljno voljena,

zato Boga molim ove tamne noći,

nek te ona voli kad ja neću moći.


Dala sam ti srce, poklonila dušu,

zaboravit neću ni sreću ni tugu,

iskreno se nadam i iz srca želim,

da te ludo voli s tobom sreću deli.


Voleti te neće ni silnije ni jače,

niko osim mene što sad sama plačem,

zaboravi lik mi, moje tužne oči,

ostavi me ljubavi u pustoj samoći.


Moje srce ludo jednom zavolelo,

mada nije smelo, nije ni želelo,

zaborav je tražilo u tamnim nićima,

tugu utapalo u vinu i očima.




Sanela Hamzić - Ako nekada navratim



Zaključaj vrata i zavjese navuci

Ne želim tvoju ruku u njenoj ruci

Tragove za vama nek operu kiše

Nek se uz ime njeno tvoje prezime ne piše.


Staru postelju novom zamjeni

To vino i ruže meni namjeni

Zbog mene svoju kosu popravi

I najljepši miris na tijelo stavi.


Tačno u ponoć svijeću zapali

Nastavimo gdje smo davno stali

Probudi u meni ugašenu žar

Pokloni mi sebe na dar.




Sanela Hamzić - Kafana



Ispit ću te u ovoj čaši gorkog vina

Ti zamisli da ja sam ti rodila sina

Njenim koracima ka tebi ići ću

Suzama ispijenu čašu donalit ću.


Večeras pijem najskuplje piće

I sve na vaš račun biće

Ti bit ćeš samo moj

Dok ona sa lica briše ti znoj.


Bit ću pored tebe a neću ti ni prići

Večeras iz ove kafane svugdje ću stići

Uz čašu mojih suza i pogled tvoj

Cijeli svjet bit će moj.


Ovdje će naša kuća biti

Usnama njenim ću te ljubiti

Znam neće ti biti svejedno

Što ja sam sama tu a vi zajedno.


I ne dozvoli da te odaju suze u očima

Reci joj da je to od dima

Samo ti i ja znamo što sam sama za stolom

Večeras ova kafana bit će ispunjena bolom.




Spomenka Denda Hamović - Miluj



Miluj me miluj i strasti budi

Da tonem snena u dalje čarne

Raspupala srž gladne je ćudi

Vir će te gutat, mađije jarne.


Mirišeš žudno i vazduh igra

Svijaju se u jedan dah bila

Smeše se zvezde, vrti se čigra

Topoće nam krv, čara nas čila.


Kaplje po puti govor nečuja

Crtam ti reči na ušne rese

Plave nas trnci, ton raste, buja


Školjka u uglu šumove pije.

Noću ti peva i poj donese

Mađije moje od sna nežnije.




Spomenka Denda Hamović - Zeleno



Zeleno oko ponoćno prenu

Bosiljne ruke što vidati zna

Slavujski poj je sunce semenu

Koje u meni spava kô kazna.


Zelene kapi reke planinske

Otvaraju sve tajne vremena

Drhtavi eho svica su niske

Zaspala lira – vatra putena.


Zeleno je moć, rujne voćke slad

Magija reči, instrument rajski

Budi u meni eho rumen mlad


A dečja duša, um čulni svemir

Moćna daljina pun zdenac gorski

Krote usamljen svetlaca nemir.




Spomenka Denda Hamović - Čuješ li je



Plišane si ljiljane

U dušu mi posadio

Raspevao ptice usnule

Razigrao ruke puste

I zvezde utkao u misli –

Volim te, i neću ti reći


Da dišeš mi u tamama

Strujiš u versama

Skriveno u svakom slogu

Da mi cvetaju kamene grudi

Od mirnog nemira tvog oka

I usana glasnog muka


Ulio si kap sunčanu

U noć mi, samnu, bezdanu

Razgranao suve ruke –

Olistale su, razbeharale

Južnjačkog žara su pune